Kako je komunizam stvorio moderni fudbal?

fudbal
STUTTGART, WEST GERMANY - JUNE 22: Gianluca Vialli of Italy is sent crashing to the floor by Oleh Kuznetsov of USSR during the UEFA European Championships 1988 Semi-Finals match between USSR and Italy held on June 22, 1988 at the VfB Arena in Stuttgart, West Germany. (Photo by Billy Stickland/Allsport/Getty Images)

Dok je Frensis Fukujama oduševljeno bulaznio o kraju istorije, rušio se Berlinski zid, rastakao Sovjetski Savez, Česi i Slovaci su razmišljali o razlazu, a Miodrag Belodedić je preplivao Dunav i osvojio svoju drugu „socijalističku“ titulu šampiona Evrope. No dve Zvezde iz komunističkog bloka su samo bljeskovi fudbala iza gvozdene zavese.

Kada bi vam neko rekao da su Johan Krojf i totalni fudbal, Rajkard, Gvardiola, Ronaldinjo, Mesi i tiki-taka, korene povukli iz komunizma, šta biste mu rekli? A još ako bi dodao da sa drugovima Marksom, Engelsom, Lenjinom, Titom i Staljinom veze imaju Pele, Vava, Didi, Konte, Murinjo i Mats Humels? Verovatno bi ste mu rekli da, kao i Fukujama, bulazni.

A možda ova teorija i nije tako blesava?

SSSR – FRANKO I BASKIJCI/ LEKCIJE IZ ARHITEKTURE

Fudbal su u carsku Rusiju doneli Britanci, a od Oktobarske revolucije pa nadalje bilo kakav kontakt sa strancima, pogotovo onima iz kapitalističkih zemalja, nije bio gledan blagonaklono. Igra je bila jako popularna među narodom, ali usled zatvorenosti sistema inovacije nisu ulazile u fudbal.

Građanski rat u Španiji je to posredno promenio, pošto je reprezentacija Baskije došla u posetu SSSR-u, koji je pomagao komunističke snage u borbi protiv generala Franka. U odavno prevaziđenoj 2-3-5 formaciji ruski timovi nisu imali šanse – Baskijci su redom pobeđivali najbolje timove SSSR-a sa nekoliko golova razlike.

NIGERIJA – DŽEJ DŽEJ OKOČA, BORA MILUTINOVIĆ I SUPER ORLOVI! 

Komunisti su znali koliko je sport bitan narodnim masama, a porazi nisu lepo izgledali u očima samog vrha države. Čovek koji će iz korena promeniti sovjetski fudbal bio je Boris Arkadijev. Treneru Dinama iz Moskve nije nedostajalo motivacije – za rezultate je odgovarao šefu KGB-a Lavrentinu Beriji.

Shvatio je da je od dovođenja najboljih igrača bitnija strategija koja će dugoročno njegovom timu osigurati prednost. Upotrebio je standardnu W-M formaciju (3-2-2-3), ali je omogućio igračima da se mnogo slobodnije kreću. Igra je tako postala mnogo tečnija, sa mnogo kratkih pasova i utrčavanja iz drugog plana. Tokom godina se njegova formacija menjala, a ono što je već decenijama standard u većini fudbalskih timova na svetu – četiri igrača u odbrani, po mnogima je prvi upotrebio upravo Boris Arkadijev.

Socrealizam je u arhitekturi učio da su ukrasi nepotrebni i da je lepo ono što ima upotrebnu vrednost. Arkadijev je to mislio i o fudbalu. Njegovi igrači su posle svakog meča pisali kritike saigrača, kako bi ih podstakli da se poboljšaju, a odgovornost je uvek bila na timu, a ne na pojedincu.

ZAVRŠNICA LIGE ŠAMPIONA I NAJBOLJE KVOTE!

Tim je kolektivno napadao, ali se kolektivno i branio, a Sovjeti su njegove ideje razvili u narednim godinama.

Potrebno je naterati protivnika da se nađe u poziciji u kojoj ga želite. Jedan od najboljih načina da to uradite je da smanjite prostor na kome se igra“, rekao je kasnije veliki Valerij Lobanovski.

Liči li vam ovo na Klopov Liverpul recimo? Ili na Čelsi, koji je uvek teško pobediti na strani, jer je Stamford Bridž jedan od najmanjih koji postoji u modernom fudbalu i timovima je teško da se snađu na manjem prostoru.

NACIONALIZACIJOM DO PERFEKCIJE

Mnogi se slažu da je koren modernog fudbalu u postavci Rinusa Mihelsa i njegovom totalnom fudbalu, ali i ta igra Ajaksa i reprezentacije Holandije morala je imati neke korene? Za to se moramo vratiti u Mađarsku posle Drugog svetskog rata.

Pedesetih godina prošlog veka, inspirisan Borisom Arkadijevom bio je Gustav Šebeš – jedan od rodonačelnika mađarske „Lake konjice“. On je pre rata bio fudbaler, a po završetku sukoba potpuno se posvetio trenerskom poslu.

MUNDIJAL 50 – TVOJ NAJBOLJI VODIČ ZA SVETSKO PRVENSTVO! 

Šebeš je bio komunista u duši – radio je u fabrikama automobila u Francuskoj, a u Budimpešti je bio među vođama radničkih sindikata. Svoju životnu filozofiju je preneo na teren i nazvao je „socijalistički fudbal“. Svaki igrač je bio jednako bitan u timu, svi su morali da se kreću kao jedan, sa zadacima na oba kraja terena, što su bili motivi delom viđeni od Arkadijeva.

Kasnije je golman njegove „Lake konjice“ Đula Grošič rekao:

Šebeš je bio veoma predan ideologiji i ona je bila iza svega što je radio. Svaki meč je bio političko pitanje za njega, često je pričao kako se borba između kapitalizma i socijalizma dešava na fudbalskom terenu, kao i svuda oko nas.

Već 1946. godine postavljen je za selektora reprezentacije Mađarske, a 1949. je postao i nešto što bi se danas moglo nazvati ministrom sporta. Inspirisan austrijskim „Vundertimom“ i Italijanima koji su tridesetih osvajali vezana Svetska prvenstva, izvukao je zaključak da su igrači tih reprezentacija uglavnom bili iz jednog tima, pa su zato bili uigraniji i stoga opasniji po protivnike.

(Photo by Bongarts/Getty Images)

Šebeš je iskoristio svoju poziciju i krenuo u „nacionalizaciju“ pa je većinu najboljih mađarskih igrača doveo u Honved. Tamo su već bili Ferenc Puškaš i Jozef Božik, a vojska je omogućila da trener u ovaj tim dovede i Šandora Kočiša, Zoltana Čibora i Lasla Budaija iz tada prokazanog „desničarskog“ Ferencvaroša, te Đulu Loranta iz Vašaša, kao i golmana Đulu Grošiča.

Honved je zapravo postao trening kamp reprezentacije, ali je revolucija došla sa drugih mesta. Tadašnji trener MTK Marton Bukovi je počeo u svom timu da koristi revolucionarnu 4-2-4 formaciju, koja se pokazala kao ključ uspeha Mađara.

KAKO JE HIDEGKUTI PROMENIO FUDBAL

Dok je ceo svet igrao u rigidnoj W-M formaciji –  mađarski treneri su povukli jednog napadača u vezni red, dok su se krila spuštala duboko u odbranu kada je to bilo potrebno. Iz 4-2-4 formacije se brzo prelazilo u fleksibilnih 2-3-3-2 sa Kočišem i Puškašom u napadu, dok su iza njih vrebali Čibor, Budaji i Hidegkuti.

Ključna transformacija ovog tima desila se zapravo na prijateljskom meču u Švajcarskoj, kada je Mađarska gubila od domaćina 2:0 na poluvremenu. Tada je Šebeš u igru uveo Hidegkutija i prvi put ga stavio na poziciju iza dva napadača, umesto u vrh špica ili na krilo, kao do tada.

KANIĐA – SIN VETRA I POSLEDNJI MARADONIN PARTNER ZA PLES!

Hidegkuti se pokazao kao preteča nečega što će mnogo kasnije postati pozicija između klasičnog špica i kreativnog veziste – setite se El Klasika kada je Lionel Mesi napravio haos u odbrani Reala i Barselona ponizila velikog rivala sa 6:2 usred Madrida. Ono što je tada radio Mesi šetajući se između linija Reala – koristeći rigidne pozicije Kanavara i Meceldera na mestima štopera, te Lasa Dijare i Fernanda Gaga kao zadnjih veznih, Hidegkuti je radio nekih 45 godina ranije!

Takva Mađarska je uspela da bude neporažena u 22 meča zaredom, tokom te serije osvojili su OI 1952., Prvenstvo centralne Evrope 1953. a stigli su i do finala Mundijala 1954. godine gde ih je pobedila Nemačka.

Rinus Mihels je u to doba bio napadač Ajaksa i dok se većina divila Puškašu, Kočišu i drugovima i bila opčinjena njihovim znanjem on je više gledao u taktiku Šebeša i Bukovija. Fluidna formacija sa igračima koji se mnogo kreću, krilima koja pokrivaju ogroman deo terena i igračima koji međusobno menaju pozicije je bila ono što je inspirisalo njegov kasniji „Totalni fudbal“ sa dvojicom Johana, Krojfom i Neskensom.

JOHAN NESKENS – ONAJ DRUGI JOHAN!

Kada smo napadali, svi su napadali. U odbrani je bilo isto. Bili smo prototip totalnog fudbala„, rekao je Ferenc Puškaš.

A onda su Krojf i Neskens to odneli u Kataloniju, gde je čuvena „La Masija“ odradila svoje, pa smo u Barseloni na kraju procesa evolucije gledali Gvardiolinu tiki-taku koju su igrali mladići učeni da svaki igrač u timu mora pre svega perfektno da se kreće. Pogledajte samo kako to danas radi Sesk Fabregas.

BIG SEM NIJE IZMISLIO ANALITIKU IAKO ON TAKO MISLI

Pet godina neporažena „Laka konjica“ – ili „Zlatni tim“ ili „Najbolji tim koji nikada nije osvojio Svetsko prvenstvo“ – uspela je da nanese prvi poraz Engleskoj na njenom tlu ikada – nakon 90 godina u kojima to nikome nije pošlo za rukom.

Na „Meču veka“, kako je krštena ta utakmica, taktika i tehnika Mađara je bila toliko superiorna da su na kraju pobedili sa 6:3, a Šebeš je u svom dnevniku zapisao:

Alf Remzi je spor i lako se umara, Stenli Metjuz nije ništa posebno. Englezi igraju isto kao i pre 20 godina.“

Koliki je ovo uticaj imalo na engleski fudbal? Ogroman. Ova utakmica je naterala engleske menadžere da konačno pogledaju ka Evropi i modernizuju se. Met Bazbi je sa Mančester junajtedom krenuo da obleće Evropu i igra mečeve u potrazi za novim idejama, a Don Revi je postao legenda Mančester sitija, Sanderlenda i Lidsa kopirajući igru Nandora Hidegkutija.

Koliki je vizionar bio Gustav Šebeš pokazuje i to da je 1953. godine uveo nešto najbliže gledanju video snimaka. Dve nedelje pre meča sa Engleskom doveo je veliki broj mađarskih fudbalera, dao im instrukcije da igraju poput Engleske na trening utakmicama i tako pripremio svoj tim za ovaj meč.

Tako da, iako Sem Alardajs verovatno misli da je prvi počeo da koristi naprednu analitiku i video snimke u engleskom fudbalu – to je zapravo posredno bio Gustav Šebeš.

ŠTA SPAJA PELEA I EUZEBIJA? BELA GUTMAN!

Osim Martina Bukovija i Šebeša još jedan Mađar je bio rodonačelik 4-2-4 formacije koja je promenila fudbal iz korena. Bio je to Bela Gutman, danas najpoznatiji po svojoj čuvenoj kletvi.

Mađarski Jevrej čiji je život izgledao filmski, prošao je sve – od uspešne fudbalske karijere, bežanja od nacista po tavanima u Mađarskoj i Aušvica iz koga je izašao, do statusa fudbalske ikone posle rata.

Dok je radio u Bukureštu zbog nestašice hrane insistirao je da mu se plata umesto u novcu isplaćuje u – povrću! Put ga je 1957. godine odveo u Brazil, gde je preuzeo Sao Paulo sa Dinom Sanijem, Maurom i Zizinjom.

Njegova 4-2-4 formacija nije promakla Visenteu Feoli, koji ju je primenio na tim Brazila 1958. godine sa Peleom i Vavom napred, Zagalom i Garinčom na krilima, Đalmom i Niltonom Santosom na bekovima.

Peleova dominacija na SP je počela sa formacijom Bele Gutmana, a Euzebija je zapravo fudbalskom svetu otkrio upravo ovaj fudbalski div rođen u Budimpešti.

Tokom 1959. godine stigao je u Benfiku i odmah otpustio gotovo ceo tim. Promovisao je igrače iz omladinskog pogona, a legenda kaže da je za „jednog malog iz Mozambika što opasno igra fudbal“ čuo od legendarnog brazilskog trenera Bauera – u berbernici.

Benfika je sa njim osvojila dve uzastopne titule prvaka Evrope, a pred finale sa Real Madridom 1962. godine tražio je povišicu, koju nije dobio.

Tada je izrekao čuvenu kletvu da Benfika sledećih 100 godina neće osvojiti evropski trofej – a od tada su „Orlovi“ osam puta poraženi u evropskim finalima! Jedno od izgubljenih finala je i ono 1990. godine protiv Milana, odigrano u Beču. Tada je čak Euzebio probao da se pomoli na Gutmanovom grobu ne bi li odagnao kletvu, ali nije uspelo. Golom Rajkarda, tog učenika totalnog fudbala, Milan je pobedio.

Ipak statua Bele Gutmana je ispred stadiona Benfike i smatraju ga za možda i najznačanijeg čoveka u istoriji ovog kluba. Njegov doprinos portugalskoj posvećenosti radu sa mladim igračima je nemerljiv, jer se od njegove Benfike portugalski timovi poistovećuju sa plejadom mladih talentovanih fudbalera i napadačkom igrom.

A ŠTA JE SA JUGOSLAVIJOM?

1960: West Germany Captain Franz Beckenbauer #5 shakes hands with the East Germany Captain before a match. Mandatory Credit: Allsport UK /Allsport

Na kraju, mora se spomenuti i Jugoslavija u svemu ovome. Ne, nećemo ovde pričati o trenerskim legendama poput Miljana Miljanića, Radomira Antića ili zaboravljenog Ljubiše Broćića. Ovde ćemo pričati o Pikeu i Stonsu, Gvardioli i Laportu, Humelsu, Bekenbaueru, Siniši Mihajloviću i Veliboru Vasoviću.

Da, štoperi koji znaju sa loptom sada su hit – znamo koliko je Klop platio Van Dajka, Gvardiola Stonsa i Laporta itd. No ako razmislite, možda su i prvi koraci ka tome učinjeni u Jugoslaviji.

Ključne su bile regionalne i republičke selekcije mlađih uzrasta. Uvek bi se dogodilo da je na tim okupljanjima višak talentovanih napadača i veznjaka, a manjak odbrambenih. Onda bi treneri, možda neki put i bez previše razmišljanja, nekog od visokih napadača stavili na štopera, a nekog od veznjaka na libera. Često bi tako i ostalo s tim igračima, zapravo igrom slučaja„, ispričao je Srećko Čeči Bogdan hrvatskom novinaru Aleksu Holigi, za potrebe teksta o upravo ovoj temi.

Štoperi koji znaju sa loptom i od kojih počinju akcije nisu bili retkost – od Bogdana i Velimira Zajeca, preko Velibora Vasovića do Siniše Mihajlovića koji je od vihornog levog krila na kraju završio kao štoper.

Kada gledate bivšeg špica Damjana Le Taleka u srcu odbrane Crvene zvezde – nemojte se čuditi. Jer je još 60-ih Rinus Mihels za potrebe svog totalnog fudbala iz Partizana doveo Velibora Vasovića – libera koji je „upadao“ u sredinu terena na mesto Johana Neskensa, a ovaj bi onda mogao da zameni mesto sa Johanom Krojfom, jer je tu svaki igrač mogao da igra na svakoj poziciji.

A bivši partizanovci su učestvovali i u stvaranju jedne od najvećih legendi nemačkog fudbala – čuvenog Kajzera Franca Bekenbauera, prototipa modernog igrača.

Zlatko Čajkovski je preuzeo Bajern 60-ih, uveo ih u prvu ligu i započeo proces pretvaranja bavarskog kluba u giganta. Debitovao je Bekenbauer kod njega i to na poziciji krila, a kasnije je njegovu transformaciju završila još jedna legenda Partizana – Branko Zebec.

Klub koji je do tada imao samo jednu titulu sa početka 30-ih, onu iz tada difuznog nemačkog šampionata, osvojio je svoju prvu Bundesligu upravo pod vođstvom Zebeca, a Kajzer Franc je počeo da igra na za njega kasnije prepoznatljivoj poziciji libera jer je to od njega tražio ovaj Zagrepčanin.

Sada ulogu libera, nekoga ko iz obrane počinje napade i dobro barata loptom preuzimaju i golmani, pa tako imamo Nojera i Edersona koji su moderni liberi, ali bismo možda mogli da i kao preteču toga navedemo Petra Borotu? Možda.

Ne, komunizam u modernom fudbalu nije prisutan samo kroz klubove kakvi su Livorno, Sent Pauli ili Rajo Valjekano, koji gaje levičarsku ideologiju na tribinama i u svojoj upravnoj strukturi. Komunizam je u modernom fudbalu sveprisutan kroz ideje koje i dalje žive.

Možda u komunizmu sloboda nije umela da peva, kao što su sužnji pevali o njoj. Ali fudbal jeste. Lepše i snažnije nego ikada kasnije.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime