Loša procena ili ,,mina“ u obliku FIBA: Zašto Amerikanci nisu uspeli u Evropi?

RIO DE JANEIRO, BRAZIL - AUGUST 21: Nikola Jokic #14 of Serbia looks to pass the ball over Jimmy Butler #4 of United States during the Men's Gold medal game on Day 16 of the Rio 2016 Olympic Games at Carioca Arena 1 on August 21, 2016 in Rio de Janeiro, Brazil. (Photo by Elsa/Getty Images)

Jedna od omiljenih i često upotrebljavanih izjava u poslednjih par decenija je ona o približavanju evropske i američke košarke, pri čemu zapravo nije sasvim jasno da li se tu misli na takmičenja, kvalitet košarke ili talenat košarkaša.

Ovakve izjave je najlakše shvatiti onako kao su i rečene, to jest da dolazi do izjednačavanja svega od navedenog. Međutim, to izjednačavanje bi trebalo shvatiti samo uslovno. Jedino gde bi se zaista moglo prepoznati neko približavanje je na igračkom planu, dok na svakom drugom planu (infrastrukturnom, organizacionom, finansjiskom) koraci ka nekom izjednačavanju i dalje imaju puževsku brzinu. Ulica koja povezuje NBA i evropsku košarku možda jeste dvosmerna, ali ,,širina traka“ na tom putu nije ista. Dok sa Starog kontinenta odlaze najbolji evropski igrači, iz Amerike se u evropske lige i takmičenja slivaju oni koji tamo ne mogu da uspeju.

Evroliga je i dalje daleko od NBA, što se vidi čak i po poslednjim vestima u vezi sa Nemanjom Bjelicom u kojima se procenjuje da njega u Evropi mogu da plate samo dva kluba.

Nema brige za Marinu – naslednice zlatne generacije su spremne

Međutim, pre više od četiri decenije, na Starom kontinetu se odigrao jedan pokušaj organizovanja košarke po svim principima koji su vladali u Americi. Sedamdesetih godina prošlog veka košarka je doživljavala pravi uspon, ne samo preko okeana, već i u Evropi. U SAD je nešto ranije osnovana i ABA liga, dok su se velike promene u raspodeli snaga dešavale i na evropskom tlu.

Košarka je sedamdesetih godina dobila ogromno ,,ubrzanje“

Nekadašnja Jugoslavija je počela redovno da učestvuje u podeli medalja na međunarodnim takmičenjima, pojavili su se novi treneri sa modernijim načinom razmišljanja, košarka se skoro potpuno preselila u dvorane i velikom brzinom sticala masovnu popularnost. Samim tim je i baza igrača postajala sve veća.

Tada se i pojavila ideja u nekim američkim poslovnim krugovima da bi se i u Evropi mogla oformiti profesionalna liga gde je košarka nominalno i dalje bila amaterska. Realizaciju su pokušale dve grupe ljudi koji su svojim projektima dali i imena – Evropska košarkaška profesionalna liga i Međunarodna košarkaška asocijacija. Trebalo je samo na pravi način predstaviti stvari na Starom kontinetu gde je FIBA i dalje bia neprikosnovena.

Golden Stejt, dinastija koja će ,,ubiti“ NBA!

Koliko je to bilo teško vidi se i po tadašnjem stavu te organizacije da profesionalnoj košarci nema mesta u Evropi. Već dugo vremena je jasno koliko je to bilo kratkovido, ali i pomalo licemerno jer su sedamdesetih godina evropski košarkaši već dobijali novac od klubova. Ostvarenju ideje se ipak pristupilo, a planirano je da u takmičenju koje bi se nazvalo Evropska profesionalna košarkaška liga, učestvuju ekipe iz osam zemalja među kojima je trebalo da bude i Jugoslavija.

Golden Stejt je i dalje favorit, ali je kvota na Lejkerse primamljiva!

Bez FIBA se ipak nije moglo, pa je i ona uključena u celu priču, a zadužen za kontrolu je bio Rajmundo Saporta. Tek se kasnije ispostavilo da je svetska organizacija postupila veoma lukavo jer je zapravo uspostavljanjem saradnje dobila priliku da minira celu stvar. Koristeći se mnogobrojnim metodima od neusupanja sudija i objekata, pa do nezastupljenosti u medijima, na kraju je to i uspela.

FIBA je uspešno ,,minirala“ ligu koju je počelo šest timova

Umesto osam, takmičenje je započelo šest ekipa koje su umesto 60, trebalo da odigraju 42 utakmice. Timovi su osnovani u Briselu, Ženevi, Tel Avivu, Lionu, Madridu i Minhenu i sastojali su uglavnom od američkih košarkaša. Iz Evrope su mogli da učestvuju samo oni koji su mlađi od trideset dve godine.

Okušajte se u tipovanju košarkaških utakmica

Prva utakmica je odigrana u januaru 1975. godine između Minhena i tel Aviva, ali na kraju nijedna od ekipa nije ispunila predviđenu normu mečeva. Postojala je i namera da se organizuje završni turnir da bi se dobio pobednik, ali od toga nije bilo ništa. Interesovanje je bilo malo i pored solidnog kvaliteta košarke, pa se dešavalo da u hali od šest hilada mesta bude svega nekoliko stotina posmatrača.

Problema je bilo i u samoj organizaciji takmičenja, pa se dešavalo da košarkaši bukvalno iz voza ulaze u halu da bi odigrali utakmicu, a iz hale ponovo u voz da bi stigli na sledeću. Američki vlasnici su premalo radili na promovisanju takmičenja, što je u kombinaciji sa sabotiranjem od strane FIBA rezultovalo neuspehom lige. Čim su shvatili da gube novac (procene idu do nekih dva i po miliona dolara, što je za današnje uslove zaista mala cifra), oni su obustavili poduhvat.

Od neslavnog pokušaja je ostalo zabeleženo da su neke od timova u ligi vodili čuveni NBA treneri kao što su Del Haris (Iberia Superstars) i Herb Braun (Izrael Sabras).

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime