Milenko Topić – tihi čovek i veliki kapiten

(credit image & photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Da se tamo na izmaku poslednje decenije prošlog veka nije našao u Crvenoj Zvezdi, Milenko Topić bi verovatno ostao tek nešto više od klupskih legendi timova koji su tih godina preleteli košarkaškim nebom kao zvezde padalice, ili ostao upamćen kao jedan od članova ,,drim tima“ Budućnosti s početka novog milenijuma.

Ne, ne radi se o košarkaškim kvalitetima koji su kod njega bili neupitni, nego o poznatoj činjenici da se kod nas sportista teško zadržava u pamćenju javnosti ako u karijeri ne ponese dres jednog od dva najveća kluba, svi znamo koja. Milenko Topić bi verovatno i sam ostao na marginama sećanja da 1997. godine dres jedne od ,,padalica“ BFC Beočina, nije zamenio crveno-belim Zvezdinim. Ne bi mnogo pomoglo ni to što je već ušao u reprezentaciju kod Željka Obradovića.

Dragan Šakota zna kako osvajati trofeje pored velikih

Nije da bi mu takva situacija nešto posebno smetala. Topić tokom cele igračke karijere nije odavao utisak čoveka željnog centralnog mesta pod reflektorskim osvetljenjem. Njegova najveća ambicija je bila da igra košarku što je i činio i to odlično. Iako je sportom koji mu je doneo mnogo uspeha i trofeja, za moderne standarde počeo da se bavi kasnije nego što je poželjno, iz sadašnje perspektive se može reći da je bio i ispred svoga vremena.

Milenko Topić je kao košarkaš bio ispred svoga vremena

Nije toliko bitno da li su njegovi najbolji dani bili pre dve decenije ili pre četvrt veka, ali je Topić tada bio neka vrsta avangardnog krila, onakvog za kakvim danas čeznu svi veliki evroligaški timovi i bez kakvih se košarka ne može ni zamisliti. Izvanredan šut sa distance, još bolja rešenja sa poluodstojanja koja mu je omogućavala odlična individualna tehnika i, uprkos prefinjenijoj građi, čvrstina u reketu, osobine su košarkaša kakvih je sada u obavezi da ima svaki tim iole ozbiljnijih pretenzija. Ne bi bilo pogrešno reći da je takvih igrača u to doba bilo jako malo, bar ne tako kvalitetnih.

Dok je košarkaški bio ispred vremena, put kojim je išla njegova karijera je bio nešto sporiji. Topić je tako u veliki klub dospeo u svojim zrelim godinama (28), a u inostranstvo ne pre trideset  i prve. Čitavih desetak godina kasnije nego što je danas praksa za talentovane igrače, ali i tada.

Beograd tri puta i Novi Sad jednom – da li je moglo češće?

Pre dolaska u Zvezdu igrao je za dva kluba koji su vremenom nestali sa scene, Profikolor i Beočin, ali koji su za tih nekoliko godina sredinom devedesetih ostavili značajan trag na domaćoj košarkaškoj sceni. Beočin je bio na nekoliko poena od izazivanja tektonskog poremećaja pobedom nad Partizanom u finalu neverovatne YUBA lige, takmičenja prepunog sjajnih klubova i kućom pod čijim krovom su boravili mnogobrojni izvanredni, ali sada već zaboravljeni košarkaši.

Crvena Zvezda kao najdraži izbor u karijeri

Milenko Topić ipak nije doživeo takvu sudbinu, jer je posle gašenja Beočina napravio taj presudni korak u karijeri. Ispostavilo se da je na neočekivanom dobitku bila i Crvena Zvezda. On se u potpunosti potvrdio, a klub barem nakratko istupio iz zone sivila u kojoj se nalazio dugi niz godina, i u koju se čak i vratio posle dvogodišnjeg bljeska.

Možda je upravo on bio ta neophodna doza smirenosti i ravnoteža u timu u kojem su se zašarenili jedan Rakočević, Topalović, Kuzmanović Bolić i ostali. Ona koja je na Mali Kalemegdan donela titulu (1997) i odvela ekipu nadomak osvajanja evropskog trofeja. Ako se zna šta podrazumeva epitet ,,bombastično“, Topić je bio sve suprotno od toga, čovek koga nije zanimala nikakva vrsta eksponiranja van terena. Da nije bio takav, verovatno ne bi ni uspeo da za samo dve godine u Zvezdi postane jedan od najpoštovanijih košarkaša u novijoj klupskoj istoriji, njen kapiten, a i da sebi nadoknadi ono što je propustio sa Beočincima.

Igor Kokoškov, čovek koji je navikao da ruši barijere

1999. godine je proglašen za najboljeg sportistu SD Crvena Zvezda, što su pre njega od košarkaša bili samo legenda do legende: Vladimir Cvetković, Ljubodrag Simonović i Zoran Slavnić! Iako je želeo da ostane u klubu, okolnosti su ga odvele u Podgoricu gde je tokom dve godine bio dvostruki državni prvak. Tek tada odlazi u inostranstvo i to u Sijenu kod Atamana koji ga je želeo i ranije, još dok je vodio Ulker.

U inostranstvu je Topić boravio samo tri sezone

Sa Montepaskijem Topić osvaja Kup Rajmunda Saporte, ali se tu zadržava samo jednu sezonu. Karijeru je nastavio angažmanima u Hemofarmu i Milanu, da bi se od aktivnog igranja oprostio pre tačno deset godina posle sezone u grčkom Retimnu, na sebi svojstven način bez dizanja previše prašine.

U reprezentaciju ga je uveo Željko Obradović kod koga je u jakom sastavu imao zapaženu ulogu šestog igrača. Sa svakog takmičenja na kome je bio u tom četvorogodišnjem periodu (1996-1999), Topić se vraćao sa odličjem, ukupno četiri – dva zlatna (EP Španija 1997, SP Grčka 1998), i po jednim srebrnim ( OI Atlanta 1996) i bronzanim (EP Francuska 1999).

Prognozirajte pobednika Evrolige, kvote su izvanredne!

Topić je nedavno postao prvi trener svog omiljenog kluba u koji se vratio da bude pomoćnik Dušanu Alimpijeviću. Kluba, za čije utakmice, kako kažu, sam kupuje sezonske karte za parter. Onaj koji je na pristojnoj udaljenosti od centra pažnje, a dovoljno blizu da se navija i bodri ekipa.

Sada je dobio priliku da se pokaže i na najbliže mogućem mestu do parketa. Po sopstvenom priznanju, još jedna velika želja koja mu je ispunjena.

POSTAVI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Molimo Vas ovde unesite svoje ime