O čemu, dođavola, misle Englezi?

Opšte mišljenje u većem delu fudbalskog sveta je da je engleska fudbalska reprezentacija svojevrsna prevara. Kad kažem u većem delu, mislim u celom svetu ne računajući Englesku.

Opšte mišljenje u većem delu fudbalskog sveta je da je engleska fudbalska reprezentacija svojevrsna prevara. Kad kažem u većem delu, mislim u celom svetu ne računajući Englesku. Gde su danas a gde će biti sledećeg leta, veliko je pitanje.

Roj Hodžson je vodio reprezentaciju Engleske na prethodnom Evropskom prvenstvu. Iako je ovo bilo prvo veliko takmičenje nakon mnogo vremena na kom očekivanja od Engleza nisu bila na maksimumu, zbog smene generacija u kojoj su nestali mnogi nosioci igre, činilo se da Engleska može više nego što je postigla. Delovali su kompaktnije, bez velikih zvezda i sa mnogo igrača koji su u karijeri navikli da bude fajteri. Island je bio jači.

Usledila je smena selektora, stigao je Sem Olerdajz koji se na klupi zadržao jedan meč i onda nestao pod pritiskom skandala koji je sam izazvao. Od tada do danas, prvo kao prelazno rešenje a kasnije i zvanično kao selektor, na klupi sedi Geret Sautgejt. On je na poziciju došao direktno iz mlade reprezentacije gde je tri godine bio selektor.

On je tokom ovoih kvalifikacija koristio čak 37 fudbalera. Nakon neuspeha na Evropskom prvenstvu, mlad trener je dobio šansu da predvodi reprezentaciju. I onda se tu postavlja jedno logičko pitanje. Šta je bio cilj Engleske u ovim kvalifikacijama? Plasman u Rusiju je obezbeđen lako ali, da li su stvarno zadovoljni samo time? Ne bi trebalo da budu.

Prvi golman reprezentacije je, kako stvari stroje, još uvek Džo Hart. On ima trideset godina, karijera mu je već nekoliko sezona u silaznoj putanji ali mesto među stativama ne prepušta mlađim kolegama. Možda je ovaj ciklus bio prilika da više nastupa ubeleži Batlend ili da Džordan Pikford konačno debituje za seniorsku reprezentaciju. U konkurenciji su Ben Foster, Tom Hiton i Frejzer Forster, golmani sličnog kvaliteta i sa podjednako malo mečeva u reprezentaciji. Čisto zbog poređenja, Džo Hart ima 74 ubeležena nastupa a ostala petorica zajedno imaju 23 nastupa.

U odbrani stvari, ako je to moguće, postaju još nelogičnije. Sinoć je na gostovanju Litvaniji ekipa igrala u formaciji 3-4-3, ali sa bekovima na krilnim pozicijama. Tih pet defanzivaca su bili Tripije, Kin, Stouns, Megvajer i Kresvel. Kiranu Tripijeu, koji je bez dileme odličan igrač, je meč protiv Litvanije bio drugi u karijeri. On ima 27 godina i pitanje koliko dugo će biti dobro rešenje uz desnu aut liniju. Uz levu aut liniju je bio Aron Kresvel, koji je najbolji fudbal u svom životu igrao u onoj fantastičnoj sezoni Vest Hema. Od tada mu je forma u padu a ovo mu je bio treći zvaničan nastup. U decembru ove godine će proslaviti 28. rođendan. Štoperska trojka je delovala logično i čini se da će upravo ti momci predstavljati osnovu za neku novu generaciju Engleske.

Drugi ogroman problem Engleske su igrači koji zbog starih zasluga popunjavaju broj na svakom selektorovom spisku. Kao da selektori ne gledaju utakmice koje klubovi igraju tokom sezone već nasumično izvlače papiriće sa imena kao mađioničar belog zeca iz šešira. Utisak bude potpuno različit, mađioničar publiku oduševi, selektori je nateraju da se zapita ’’Ko je ovde lud?’’.

Kakvu ulogu u reprezentaciji, tokom sledećeg kvalifikacionog ciklusa mogu imati Danijel Staridž, Džejk Livermor, Deni Velbek, Tio Volkot, Džejmi Vardi, Deni Drinkvoter, Majkl Antonio, Fabijan Delf… Njih praktično možemo podeliti u dve kategorije. Niko od njih nije previše star za nove nastupe u reprezentaciji ali je očigledno da mnogima fali iskustva. Onoj drugoj grupi fali kvaliteta, jer su im karijere već krenule nizbrdo i sada je jako teško zamisliti ih kao startere. Na spisku je za ovu najskoriju obavezu reprezentacije bio i Džermejn Defo, čovek koji ima 35 godina i ne može da bude prvi napadač Bornmuta na početku nove sezone. Da li je kriza stvarno tolika da nema ko drugi?

Tradicionalisti, što za Engleze važi već vekovima, se teško uklapaju u moderan sport. Ovde nema mesta starim zaslugama i nema mesta istoriji i tradiciji. Umesto poziva za najboljih dvadesetak momaka, na svaki engleski spisak se ubaci nekoliko ljudi koji ničim ne zaslužuje da bude tu. Kada se to spoji sa gordošću i pretpostavkom da su najbolji na svetu iako ih rezultati decenijama demantuju, rezultat mora da izostane. I do sada samo jednom nije izostao, kada je na domaćem terenu osvojena svetska titula.

A ako se ovakav trend nastavi, da igrači u 27. godini debituju za reprezentaciju a da neki sa isto toliko budu tu iako im je zenit karijere već prošao, Engleska nema čemu da se nada ni u Rusiji. Prvi posao Gereta Sautgejta, nakon što je rutinski obezbedio plasman na Svetsko prvenstvo mora biti kreiranje baze na kojoj će Englezi funkcionisati narednih godina. Ako to znači poziv za Tamija Abrahama pre nego za Staridža, Defoa i Vardija, onda će napadač Svonsi morati da se odazove i postane reprezentativac. A on je samo jedan od mnogobrojnih primera.